Omekšivač, kao konvencionalno pomoćno sredstvo za doradu tkanina, primenjuje se više od pola veka i veoma se brzo razvija. Razvio se od najranijeg površinski aktivnog omekšivača do polimernog omekšivača i od visokomolekularnog polietilena. Vosak se razvio u silikonski polimer, a zatim se razvio iz polidimetilsiloksanske emulzije u polisiloksansku emulziju sa hidroksilnim krajem, hidrofilni silikonski omekšivač, amino polisiloksansku emulziju, amino polisiloksansku mikroemulziju, nisko žuteći amino-omekšani silikonski amino-modifikovani silikonski hidroksil ultra-glatki amino-modifikovani polisiloksan, itd.
Najranije razvijeni omekšivači bili su sulfatni ili sulfonatni anionski surfaktanti. Zbog svog negativnog naboja vrlo su osjetljivi na tvrdu vodu i elektrolite, a vlakna ih ne upijaju tako da nisu otporni na pranje i kemijsko čišćenje. Ova vrsta omekšivača rijetko se koristi sama za omekšavanje pamučnih tkanina. Parafinski vosak i prirodno ulje imaju odlična svojstva zaglađivanja, pa se njihove emulzije široko koriste i u tekstilnoj industriji. Budući da su sama vlakna općenito negativno nabijena, omekšivač napravljen od kationskih površinski aktivnih tvari može se dobro adsorbirati na površini vlakana, efektivno smanjujući statički elektricitet vlakana i trenje između vlakana, tako da se vlakna rastežu i nije lako. da se vežu u aglomerate. , kako bi se dobio mekani efekat i istovremeno dala tkanini dobra antistatička svojstva. Stoga su omekšivači napravljeni od kationskih tenzida razvijeni naglo. Nakon 1970-ih, razvojem silikonske hemije, silikonski omekšivači su se brzo razvili kao nova vrsta polimernih omekšivača. U poređenju sa tradicionalnim ne-silicijumskim omekšivačima, budući da Si-O veza ima nižu slobodnu energiju rotacije od CO veze, silikonski omekšivač pokazuje bolje performanse omekšavanja. U samo nekoliko decenija, brzo su ga usvojila tekstilna preduzeća i postepeno je zamenila tradicionalni ne-silicijumski omekšivač da bi postao dominantna vrsta omekšivača.
